Од првих музичко-сценских дела и оснивања Опере Народног позоришта, преко Новог Сада и српског оперског стваралаштва, до данашње сцене.
Историја опере у Београду није настала једним датумом нити једном представом. Она се постепено обликовала из потребе да музичка уметност постане саставни део позоришног и културног живота Србије. Од првих музичко-сценских дела на сцени Народног позоришта, преко појаве првих српских опера, до формирања професионалног оперског ансамбла, тај развој представља један од важних токова у стварању модерне српске музичке културе.
Када је Народно позориште у Београду започело свој рад, музика је од самог почетка имала значајно место у његовом животу. Постојало је музичко одељење које је учествовало у позоришним представама, али је постепено стварало и услове за развој самосталног музичко-сценског репертоара.
Један од важних раних корака била је „Врачара“ Дaворина Јенка, изведена 21. октобра 1882. године. Иако је реч о оперети, овај догађај показује да је музичко-сценска форма већ у раном периоду заузимала место у уметничком животу Народног позоришта.
Следећи велики корак било је дело које ће у историји српске музике добити посебно место — „На уранку“ Станислава Биничког, на текст Бранислава Нушића, изведено 20. децембра 1903. године. Ово дело се сматра првом српском националном опером и представља важну прекретницу: српска музичка сцена више није само преузимала европски оперски репертоар, већ је почела да ствара сопствену оперску литературу.
Посебно место у развоју београдске опере има извођење Вердијевог „Трубадура“ 24. априла 1913. године. Ова представа се у појединим тумачењима узима као симболички тренутак оснивања Опере Народног позоришта. Међутим, историјске околности нису дозволиле да се тај развој одмах настави.
Први светски рат прекинуо је започети процес. Тек након рата створени су услови за формирање самосталног и професионално организованог оперског ансамбла.
Опера Народног позоришта у Београду започела је самосталан рад 1919. године. Прва представа новоформиране Опере била је Пучинијева „Мадам Батерфлај“, изведена 11. фебруара 1920. године. За првог директора Опере постављен је Станислав Бинички.
Тиме опера у Београду добија трајнију организациону форму и започиње ново поглавље свог развоја.
Током периода између два светска рата београдска опера постепено изграђује свој ансамбл, репертоар и уметнички профил. На репертоару су у великој мери била дела италијанских композитора, али су била присутна и руска и словенска, француска и немачка опера, као и дела домаћих аутора.
Посебан значај имала је чињеница да су у Београд долазили уметници различитих европских средина. Истовремено, стасавала је генерација домаћих певача који су своје образовање стицали у Прагу, Бечу, Паризу и другим европским музичким центрима.
Тако се београдска опера постепено укључивала у европски оперски простор, не само као прималац репертоара већ и као средина која је могла да изнесе сложене оперске продукције и афирмише сопствене уметнике.
Развој Опере у Београду био је истовремено и развој српског оперског стваралаштва.
У њеном репертоару своје место налазила су дела Петра Коњовића, Стевана Христића, Петра Крстића, Станислава Биничког, али и аутора чија су дела постала део ширег југословенског и словенског оперског наслеђа.
Међу делима која су обележила овај период посебно место имају Коњовићеве „Коштана“ и „Кнез од Зете“, Христићев „Сутон“, Крстићев „Зулумћар“, као и дела других аутора која су доприносила стварању домаћег оперског репертоара.
Опера је тако постајала не само место извођења великих европских дела већ и простор у којем је српска музика могла да проговори сопственим језиком.
Историју једне оперске куће не чине само њене представе. Чине је пре свега људи који су својим уметничким радом створили њен препознатљив карактер.
У првим деценијама развоја београдске Опере значајну улогу имали су уметници различитог порекла и образовања. Руски емигранти дали су важан допринос изградњи ансамбла, док су домаћи певачи, школовани у европским музичким центрима, постепено преузимали све значајнију улогу.
Међу уметницима који су обележили рани период били су Анита Мезетова, Бахрија Нури-Хаџић, Зденка Зикова, Меланија Бугариновић, Јелена Ловшинска, Надежда Стајић, Злата Ђунђенац, као и Јосип Ријевац, Владета Поповић, Александар Маринковић, Слободан Малбашки, Душан Ђорђевић, Крста Ивић, Милан Пихлер и многи други.
Паралелно са певачким ансамблом развијали су се оркестар, хор, диригентска и редитељска пракса. Имена као што су Ловро Матачић, Иван Брезовшек, Алфред Пордес, Предраг Милошевић и Стеван Христић, као и редитељи и сценски уметници који су радили на београдској сцени, оставили су трага у изградњи оперског израза.
После Другог светског рата београдска Опера улази у нову фазу. Њен рад добија снажнији институционални оквир, а репертоар се проширује. Значајну улогу у том периоду имао је Оскар Данон, под чијим руководством се посебна пажња посвећивала италијанском оперском репертоару, руским и словенским класицима, али и домаћем стваралаштву.
Уметнички успон београдске Опере није остао ограничен на домаћу сцену. Њени ансамбли почињу да наступају у иностранству, а београдски уметници стичу углед и ван граница тадашње земље.
Један од симбола тог успона била су гостовања са „Борисом Годуновим“, као и касније велике турнеје и међународни наступи.
Период који се данас често памти као једно од златних раздобља београдске Опере обележили су снажан ансамбл, велики број истакнутих солиста, развијена диригентска и редитељска пракса и све интензивније присуство на међународној сцени.
Посебно место имају снимци седам великих руских опера за чувену дискографску кућу DECCA 1954. године, који су представљали значајно признање уметничком нивоу београдског ансамбла.
У годинама које су следиле, београдска Опера угостила је бројне значајне уметнике европске и светске оперске сцене, док су њени сопствени солисти наступали на великим европским сценама.
Тако су се у Београду сусретали различити оперски светови — домаћи уметници и велика имена међународне сцене. Међу гостујућим уметницима били су Ана Мофо, Јуси Бјерлинг, Марио дел Монако, Ђузепе ди Стефано, Франко Корели, Пласидо Доминго, Тито Гоби, Николај Ђауров, Лучано Павароти и многи други.
За једну оперску кућу у региону, то је представљало изузетан уметнички домет.
Историја Опере у Београду зато није само историја једне институције. Она је део историје српске музике, позоришта и културе.
Од првих музичко-сценских покушаја, преко „На уранку“, формирања професионалног ансамбла 1919/1920. године, развоја домаћег оперског стваралаштва, стварања генерација великих певача и диригената, па до наступа на европским и светским сценама, београдска Опера пролазила је кроз различите периоде успона, прекида и нових почетака.
Њена историја истовремено сведочи о једној широј чињеници: опера је у Србији одавно престала да буде само увезена европска уметничка форма. Она је постала део сопственог културног наслеђа.
И управо зато историју београдске Опере треба посматрати као један од темељних делова Оперске баштине Србије.
Историја опере у Новом Саду тесно је повезана са историјом Српског народног позоришта, најстаријег професионалног српског театра. Иако је у првим деценијама његовог постојања драмска уметност била у средишту позоришног живота, музика је од самог почетка имала значајно место на сцени. Управо из те снажне музичко-сценске традиције постепено ће израсти и новосадска Опера.
Од оснивања Српског народног позоришта 1861. године, музика је била неодвојиви део његовог сценског живота. Представе са певањем биле су веома популарне, а позориште је имало капелника, хор и оркестар, чиме су постепено стварани услови за сложеније музичко-сценске форме.
Посебан допринос у раном периоду дао је Аксентије Максимовић, који је од 1865. године писао музику за позоришне комаде и истовремено допринео унапређењу музичког ансамбла и хора.
Временом се музички репертоар проширивао. Уз комаде са певањем, на сцени се појављују оперете, а потом и све озбиљнији захвати у оперски репертоар.
Године 1891. изведена је оперета Врачара Веље Миљковића са музиком Емануела Пихерта. Неколико година касније, 1896, постављени су Јованчини сватови Виктора Масеа, а 1897. Супеова Лепа Галатеа. У тим представама већ учествују и професионално обучени оперски певачи, што представља важан корак ка формирању оперске традиције у Новом Саду.
До Првог светског рата на сцени СНП-а појављивала су се дела различитих европских аутора — од Зајца, Вебера и Супеа, преко Маскањија и Леонкавала, до Сметане — али и дела домаћих композитора, међу којима су посебно значајни Станислав Бинички и Исидор Бајић.
Тако је Нови Сад већ пре формирања сталне Опере имао развијену публику, извођачку традицију и музички репертоар који је постепено превазилазио оквире драмског театра.
Након Првог светског рата стварају се услови за професионалније организовање оперске делатности. Први оперски ансамбл Српског народног позоришта формиран је у међуратном периоду, а за диригенте су ангажовани Хинко Маржинец и Ловро Матачић.
Прва оперета новог ансамбла, Барон Тренк Срећка Албинија, изведена је 29. новембра 1920. године.
Ансамбл је окупљао домаће, руске и чешке уметнике, а постепено је изграђиван и хорски састав. На репертоару су се нашли најзначајнији наслови светске оперске литературе — Тоска, Травијата, Трубадур, Мадам Батерфлај, Вертер, Риголето, Севиљски берберин, Хофманове приче, Евгеније Оњегин, Кармен и друга дела.
Истовремено је негован и веома широк оперетски репертоар, који је публици омогућавао да упозна популарна дела европске музичке сцене.
Међутим, развој Опере није имао континуитет. Због недовољних финансијских средстава и малих субвенција, Опера је одлуком Министарства просвете 1924. године укинута, а неколико година касније престала је са радом и Оперета. Оперске и оперетске представе потом су извођене само повремено.
Овај прекид, међутим, није значио и прекид оперске традиције у Новом Саду. Она је наставила да живи кроз уметнике, публику и повремена музичко-сценска извођења, све до њеног поновног институционалног успостављања после Другог светског рата.
После ослобођења Српско народно позориште поново почиње да развија музичко-сценски репертоар. Изводе се оперете, а већ 1947. године, на основу одлуке Министарства просвете Србије, у оквиру тадашњег Војвођанског народног позоришта формирана је Опера.
Овога пута стварају се услови за трајнији професионални рад. Оформљени су хор и оркестар, ангажовани су солисти, диригенти и корепетитори, а прва премијера обновљене Опере била је Вердијева „Травијата“, 16. новембра 1947. године.
Од тог тренутка новосадска Опера улази у раздобље континуираног уметничког развоја.
Стварају се генерације солиста, диригената, редитеља, хорских уметника и оркестарских музичара који ће током наредних деценија изградити препознатљив уметнички профил Опере СНП-а.
Једна од важних особености новосадске оперске сцене јесте њена посвећеност домаћем музичком стваралаштву.
Опера Српског народног позоришта није се задовољавала само извођењем стандардног европског репертоара. На њеној сцени су током деценија представљана дела српских и југословенских композитора, чиме је Нови Сад постао једно од важних места за неговање домаће музичко-сценске литературе.
Посебно место заузимају дела Петра Коњовића, Стевана Христића, Исидора Бајића, Рудолфа Бручија, Миховила Логара, Душана Радића, Николе Херцигоње, као и других аутора.
Извођена су, између осталог, дела као што су Коњовићева Женидба Милошева (Вилин вео) и Кнез од Зете, Христићев Сутон, Бајићев Кнез Иво од Семберије, Бручијев Гилгамеш, Логарова Покондирена тиква, као и бројна дела намењена млађој публици.
Посебно је значајно што је новосадска Опера неговала и дечју оперу, чиме је музичко-сценску уметност приближавала новим генерацијама.
Током деценија свог рада Опера СНП-а изградила је велики уметнички ансамбл. На њеној сцени стасавали су и деловали бројни солисти који су оставили дубок траг не само у Новом Саду већ и у ширем југословенском и европском оперском простору.
Међу њима су били Зденка Николић, Деса Влајковић, Олга Бручи, Рудолф Немет, Златомира Николова, Влада Поповић, Евгеније Маријашец, Вера Бердовић, Вера Ковач-Виткаи, Миодраг Милановић и многи други.
Њихов уметнички рад, заједно са радом бројних диригената — међу којима су били Војислав Илић, Душан Бабић, Младен Јагушт, Душан Миладиновић, Лазар Бута, Љубиша Лазаревић, Александар Којић и други — допринео је да Опера СНП-а изгради стабилан професионални ниво и препознатљив уметнички идентитет.
Важан допринос дали су и редитељи, корепетитори, хорски и оркестарски уметници, као и сви они који чине сложени механизам једне оперске куће.
Уметнички живот Опере СНП-а није остао ограничен на Нови Сад.
Њени солисти гостовали су на бројним југословенским и иностраним сценама, док су на новосадској сцени наступали уметници из значајних европских и светских оперских средина.
Опера СНП-а је до 1991. године гостовала широм тадашње Југославије, али и у Италији, Мађарској, Бугарској, Румунији и Египту, док су посебно значајне биле дугогодишње уметничке везе са оперским кућама у Сегедину и Темишвару.
После периода прекида, међународна гостовања поново су интензивирана од 2012. године, кроз наступе на фестивалима и сценама ван Србије.
Више од једног и по века после оснивања Српског народног позоришта, новосадска оперска традиција представља један од стубова оперске културе Србије.
Њен пут није био непрекидан. Било је периода успона, финансијских ограничења, укидања и поновног успостављања ансамбла. Ипак, основна нит није прекинута: музичка и оперска уметност остала је трајни део културног живота Новог Сада.
Од првих комада са певањем, преко оперетског репертоара и првих оперских покушаја, до професионалне Опере и њених домаћих и међународних успеха, Нови Сад је дао значајан допринос развоју оперске уметности у Србији.
Зато историја Опере Српског народног позоришта није само историја једног ансамбла. Она је део целокупне историје опере у Србији — историје коју су стварали композитори, певачи, диригенти, редитељи, музичари, сценски уметници и публика.
Развој опере у Србији није се одвијао само кроз изградњу оперских ансамбала и сценских институција. Паралелно са развојем извођачке праксе постепено се стварало и оно што једну националну оперску културу чини посебном — сопствено оперско стваралаштво.
Српски композитори су од почетка били пред сложеним задатком: како да се укључе у велику европску оперску традицију, а да истовремено пронађу сопствени музички језик и теме које припадају овом простору.
Из те потребе настаје један од најзанимљивијих токова српске музичке историје — постепено обликовање националне опере.
Посебно место у тој историји припада Станиславу Биничком и његовој једночинки На уранку, на либрето Бранислава Нушића.
Дело је први пут сценски изведено у Народном позоришту у Београду почетком 1904. године и представља прву српску оперу која је доживела сценску реализацију.
На уранку зато има значење које превазилази њене музичке и драмске оквире. Њоме српска музичка култура прави одлучујући корак ка стварању сопственог оперског репертоара.
Бинички се ослања на домаћи музички материјал, али га истовремено смешта у оквир европске оперске форме. Управо ће тај однос између националног садржаја и европског музичког искуства остати једно од важних питања српских оперских композитора.
Значајно је и то што је На уранку веома брзо ушла и у репертоар Српског народног позоришта: у СНП-у је изведена 1911. године.
После Биничког јављају се композитори који ће српској опери дати много шири и сложенији израз.
Међу њима посебно место припада Исидору Бајићу, Петру Крстићу, Стевану Христићу и Петру Коњовићу.
Њихова дела показују да српска опера више није само покушај да се прихвати европски модел. Она постепено постаје простор у којем се сусрећу домаћа књижевност, историја, фолклор, национална тема и савремена европска музичка искуства.
Исидор Бајић у опери Кнез Иво од Семберије посеже за историјском темом, док Петар Крстић у Зулумћару гради музичко-сценско дело на основу књижевног предлошка Светозара Ћоровића. Стеван Христић ће у Сутону кренути другим путем и створити камерно, психолошки интензивно оперско дело.
Тако се већ у првој генерацији показује да не постоји само један пут ка српској националној опери.
Посебно место у историји српског оперског стваралаштва припада Петру Коњовићу.
Његов оперски опус обухвата Женидбу Милошеву, односно Вилин вео, Кнеза од Зете, Коштану, Сељаке и Отаџбину. Његов развој показује и промену односа према самом појму националне опере.
Коњовић не остаје на дословном преношењу фолклорних мелодија у оперску партитуру. Постепено гради сопствени музичко-драмски језик, у којем су реч, драмска ситуација и музички ток тесно повезани.
Најпознатији пример тог процеса свакако је „Коштана“, настала на основу дела Боре Станковића. Коњовић у њој користи музички материјал повезан са врањанском традицијом и ствара дело у којем локални колорит постаје део ширег музичког и драмског израза. Опера је премијерно изведена 1931. године, а касније је прерађивана.
Коштана је временом постала једно од најзначајнијих дела српске оперске литературе.
Ако Коњовић у великој мери трага за сопственим изразом кроз национални фолклорни и књижевни материјал, Стеван Христић показује да српска опера може да се развија и кроз снажан дијалог са европском музичком драмом.
Његов Сутон, настао према делу Ива Војновића, написан је 1923, а први пут изведен 1925. године. Реч је о камерној опери без хора, у којој је тежиште на психолошкој драми и унутрашњем свету ликова.
У Христићевом делу осећају се утицаји француске лирске опере и веризма, што показује да национална опера није морала да буде заснована искључиво на фолклору.
То је важна чињеница за разумевање развоја српске опере: национални карактер није једнако употреби народне мелодије. Он може бити присутан и кроз тему, језик, драму, осећање и начин на који композитор обликује музичко-сценски свет.
Српска опера се током XX века постепено удаљава од потребе да стално доказује своју националну припадност употребом фолклорног материјала.
Композитори различитих генерација све слободније прихватају европска модерна искуства и настоје да их повежу са сопственим културним простором.
У том развоју своје место имају Миховил Логар, Рудолф Бручи, Душан Радић, Никола Херцигоња и други аутори.
Посебно место заузима Рудолф Бручи и његов „Гилгамеш“, дело које показује ширину тематског и музичког хоризонта српске опере. Опера Српског народног позоришта у Новом Саду посветила је значајну пажњу овом делу, као и другим остварењима домаћих аутора.
На репертоару СНП-а током деценија нашла су се и дела Логара, Радића, Херцигоње и других композитора, као и оперска дела намењена деци и младој публици.
Српско оперско стваралаштво није завршено делима прве половине XX века.
У новије време јављају се композитори који оперу посматрају из другачијих естетских, драматуршких и музичких перспектива. Међу њима је и Александра Вребалов, чија је опера Милева уврштена у репертоар Опере Српског народног позоришта.
То показује да национална оперска баштина није затворена у прошлости. Она се непрестано допуњује новим делима, новим темама и новим језицима.
Историја српске опере зато није само прича о томе шта је већ написано. Она је и питање шта ће тек бити написано.
Од Биничког и На уранку, преко Бајића, Крстића, Коњовића и Христића, до композитора новијих генерација, српска опера развијала се у сталном сусрету две потребе: да припада сопственом културном простору и да буде део европске музичке уметности.
Управо у томе лежи њена вредност.
Српска опера није велика зато што је велики број њених дела. Њен значај је у томе што је кроз оперску форму успела да проговори о сопственом човеку, сопственом времену, историји, књижевности и култури — а истовремено да остане у дијалогу са великим европским оперским наслеђем.
Оперска баштина Србије зато није само збир старих партитура. Она је живо уметничко наслеђе које има обавезу да се чува, изводи, проучава и — наставља.
Опера у Србији данас представља наставак традиције која се развијала више од једног и по века. Од првих музичко-сценских облика и почетака оперског репертоара, преко стварања професионалних ансамбала у Београду и Новом Саду, до савремене оперске сцене, ова уметност постала је трајан део културног живота Србије.
Данас најзначајнији носиоци оперског живота остају Опера Народног позоришта у Београду и Опера Српског народног позоришта у Новом Саду. Њихова историја, ансамбли и репертоар представљају основу професионалне оперске традиције у Србији.
Истовремено, савремени оперски живот све више се остварује и кроз различите облике независне продукције, фестивале, концерте, гостовања и пројекте који повезују оперске уметнике различитих генерација. На тај начин опера излази из оквира сталне институционалне сцене и проналази нове просторе за сусрет са публиком.
Посебно место припада младим уметницима. Будућност опере не зависи само од очувања постојећег репертоара већ и од способности да се новим генерацијама обезбеде услови за образовање, професионални развој и уметничко усавршавање. Без континуираног улагања у младе певаче, диригенте, редитеље, корепетиторе, оркестарске и хорске уметнике, ни најбогатија традиција не може имати сигурну будућност.
Посебан изазов представља и савремено оперско стваралаштво. Национална оперска култура не може живети искључиво од дела прошлости. Она мора бити отворена за нове композиторе, нове текстове, нове сценске идеје и нове начине комуникације са публиком. Само тако традиција престаје да буде успомена и постаје живи процес.
У том смислу, важну улогу имају и међународна сарадња, гостовања и размена уметника. Српска опера није изолована појава. Она је део европског и светског оперског простора, а њени уметници су деценијама својим радом потврђивали да домаћа оперска сцена може бити присутна и изван националних граница.
Али савремени тренутак истовремено поставља и питање односа према сопственом наслеђу.
Очување оперске баштине не значи само чувати старе податке, партитуре, фотографије и плакате. Значи чувати памћење о људима који су ту баштину стварали, о представама које су обележиле одређене епохе, о школама певања, диригентским и редитељским традицијама, као и о делима домаћих композитора која су део културног идентитета Србије.
Зато је неопходно да се српска оперска баштина систематично прикупља, документује, проучава и представља јавности.
У том процесу своје место види и Удружење оперских уметника Србије — УОПУС, као струковно удружење чија је једна од важних одговорности очување и афирмација оперске уметности и њених вредности.
Будућност опере у Србији не треба посматрати само кроз питање броја представа и репертоарских наслова. Она зависи од тога да ли ћемо успети да сачувамо уметничке стандарде, знање и искуство претходних генерација, а истовремено створимо простор за нове уметнике и нова дела.
Јер оперска баштина није само оно што смо наследили.
Она је и оно што смо дужни да оставимо онима који долазе после нас.